Раде Јовановић
КРУГ
Пожелиш слободу.
Рођењем си дужница,
и на твом је своду
описана кружница.
И док гледаш где би
одрадила дуг,
приметиш – у теби
уписан је круг!
Следи немир. Речи
ко комете јуре...
Али нешто спречи,
сужава контуре.
И тад схватиш – То је!
Увек тако биће! –
Па заволиш своје
правилне кружиће.
Раде Јовановић
БАЛАДА О ПТИЦИ
Умивено, ведро, још од ране зоре,
небо се огледа о кућне прозоре.
Све што се на небу плавело и сјало
у стаклу је нашло своје огледало.
Једна млада ласта, тек пристигла с мора,
винула се с гране у стакло прозора...
Мислила је да баш туда проћи треба,
мислила је да је стакло део неба,
да се по том небу лети искреније,
да је тамо чека јутро шареније...
Е, када би с птицом био и крај приче...
Некад људске очи на прозоре личе.
Раде Јовановић
И ОНДА СЕ ОКРЕНЕМ ЗА СОБОМ
И онда се окренем за собом
да сјединим све што сам створио.
Непомирен с зидом и тескобом
видех у шта сам се претворио.
Путеви су били странпутице,
осмеси су скрили злослутнице,
истине су тешке лажљивице...
Све су звезде биле падалице.
Убијан сам и био убица
и условно осуђен на срећу.
Потписник сам својих потерница...
Не знам где сам, а питам се где ћу.
Срушио сам своје задужбине
копајући небројена блага...
Површно сам тражио дубине –
дотукли ме и немоћ и снага.
Мазио сам и стоку и људе,
испратио возове и птице...
Чудио се – Зашто ми се чуде? –
исцрпљен од сна и несанице.
И онда се окренем за собом
да сјединим све што сам створио.
Непомирен с зидом и тескобом,
сам, у свему што сам говорио.
Раде Јовановић
ДАЈ ОРДЕНЧЕ, ГЕНЕРАЛЕ
Дај орденче, генерале!
Баци једно... Шта те кошта?
Нису ти их курве дале,
већ народна воља општа.
Да нас сећа тај орденчић
на трубача, Коју нашег,
на гроб његов и споменчић
победничког рата вашег.
Оде Која на плав позив...
Ево трубе, његова је.
Да л је метак, да л експлозив?
Нико живи не зна шта је.
Није Која за хероја,
нити беше толко борбен...
Ал последња беше твоја:
Један мртав - један орден!
Ја разумем тебе, брале,
ал оркестру један фали!
Дај орденче, генерале,
па нек је ко нокат мали.
Баци плехче нека звекне
ко лопата гробарева...
Ти их имаш да претекне
ко милости у царева.
Један мање - не плаћаш га,
то добијеш ко од шале.
Узе Коју, не враћаш га -
Бацај одрен, генерале!
Раде Јовановић
ПЕСМА И ЦАР
Једна песма, над све - дама,
испевана на уранку,
у бекству је годинама
јер не жели у читанку.
Много јој је било слађе
с лептиром се задевати,
кад песника каквог нађе
да се не да испевати.
Чули за њу цар, царица,
и њихових седам кћери,
па платили сто парица
да је чују на вечери.
А у земљи закон важи
да све песме драге цару
(ил царица као тражи)
буду сместа у буквару.
Наредио цар писцима
до вечере да је справе,
иначе ће тим лисцима
одрубити шупље главе.
Цар награду даје сваком
ко прокаже ил је преда.
Товар злата, капом, шаком...
Појурише сви одреда.
Пред потером гарде дворске
(шест песничких дивизија,
плус две флоте прекоморске)
бежала је поезија.
Нађоше је где с делфином
вежба окрет и скокове,
разбише је бродском мином
па свезаше у окове.
Наста мука за песнике -
не умеју да је среде,
осим да јој сплету кике
и подупру са две греде!
Па са њоме - сви пред цара!
О, срамоте, о белаја! -
Гледа цара баба стара,
бивша песма, сад аждаја!
- Шта то песми урадисте?! -
севну цар ко вулкан с лавом.
- О, песничке глупе глисте,
платићете сада главом! -
- Али царе, морали смо!
Та вас песма не признаје,
ни наш језик, наше писмо,
она каже - слободна је!
Каже да ће ваше проћи,
да је већа од царице...
Купити је неће моћи
ни ваш осмех, ни парице.
И још каже да сте глодар! -
Народ подстиче на буну...
Да сте никакав господар -
она хоће вашу круну!
Зато смо је променили,
ми, песници, царски кадар,
да покорна буде сили,
а ви вечни, моћни владар!
То је песма каква треба,
и све песме такве биће -
док нам владар даје хлеба,
док нам влада плаћа пиће!
Твоју славу дизаћемо,
прими нас за дворске луде,
буду ђубре, лизаћемо -
само да цар срећан буде! -
...нема краја...