Раде Јовановић: из представе ЧОВЕК СА ПРЕЦРТАНИМ ИМЕНОМ - 1996., КЦК

"Вероватно ће једнога дана сви у овом граду, па и у мом најближем духовном комшилуку заборавити и моје име, и све друго што је везано за тај основни предзнак, али сам сигуран да ће име Радета Јовановића дуго остати у духовним и стваралачким сферама нашег рода" (Миомир Хари Ристовић, уредник Радио-телевизије Крушевац и недељника Победа, 1993.)

Добрица Ерић говори о књизи Радета Јовановића, 2006.

"Тихи градинар богиње песништва, заљубљен у небеску плавет и овоземаљско зеленило, као дете..." (Добрица Ерић)

Раде Јовановић: поетска представа НАШ ВЕК ЋЕ ПРОЋИ, на сцени КЦК, 1996.

"Сада ћемо, драги читаоче, отићи до Лазаревог града Крушевца. Упознаћете човека који је, сасвим сигурно, најталентованији од свих песника које је изнедрио овај град. Упознаћемо песника коме је издавачка кућа "Багдала" морала да објави прву књигу када је почињао. А није. Упознаћемо песника коме је, на пример, библиотека града морала да организује самостално књижевно вече када му је, тада (и само тада), то значило много. А није...

Упознао сам га деведесет шесте, седме... Не сећам се тачно. Замолим га да ми каже једну песму. Каже је. Замолим га да изговори још једну. Изговори је. Видим, нису ме преварили - стварно песник. Е, онда смо седели у башти једног ресторана и ја сам слушао... Слушао сам праву поезију. Праву лирику. Осетио сам, док је писао, није дуго седео пред хартијом. То није песник који се мучи, упиње. Он не спада у оне који желе да буду песници. Он је, једноставно, песник. Из њега стихови теку неусиљено, спонтано, али снажно, као лавина... Слушао сам га одушевљено... Видео сам пред собом неког ко очигледно није марио за поезију коју су објављивали часописи као што су Књижевна реч, Књижевне новине, Дело, Савременик, Видици, Багдала... Видео сам пред собом песника који зна шта пише и зашто пише...

...Од стране публике дочекан је онако како правом песнику и доликује - бурним аплаузом, а на једном од сусрета и правим овацијама... Седели смо у првом реду Мошо Одаловић, Градимир Стојковић, Драгомир Ћулафић... и ја, и понешени стиховима и позитивном енергијом коју је овај песник са бине пренео на све у дворани, аплаудирали му дуго. Гурнуо сам лактом Мошу Одаловића који је полушапатом рекао:

"Сјајно!".

"То је мој друг!", рекао сам, док се буран аплауз још увек није стишавао. Неки су устали са својих седишта и ја сам знао - то је то!

Одређени песнички кланови и институције нису га прихватили... Као да су желели да сакрију истину. А истина се не може сакрити..." (Недељко Попадић, гл.уредник часописа Витез, Београд)

После једног од заједничких наступа. Са Љубивојем Ршумовићем у ОШ "Јован Стерија Поповић", Н. Београд 2003.

"Жири у саставу Добрица Ерић, Недељко Попадић, Раде Јовановић, Мира Алечковић, одабрао је 600 радова који ће добити специјалну Витезову награду. На фестивалу ће наступити 40 писаца за децу међу којима су поред Ерића, Попадића и Јовановића и Перо Зубац, Брана Црнчевић..." (Вести РТС, 12.5.2006.)

Раде као један од оснивача Београдског фестивала писаца за децу ВИТЕЗОВО ПРОЛЕЋЕ, Топчидер 2003.

"...у кући Ђуре Јакшића, у Скадарлији, представљен је издавачки првенац, песничка збирка Радета Јовановића..." (Борба, мај 1995.)

Са Мињом Суботом у Крушевцу 2006.

"Градоначелници градова Весника мира посетили су нашу Државу детета..." (Снежана Ђорђевић, Крушевац 2007.)

Песме Радета Јовановића саставни су део концерата Драгана Маринковића - Маринка

"...Затим је уследило формирање Експерименталне сцене коју је са неколико најбољих и најактивнијих чланова Поетског театра основао Раде Јовановић. "За све што ја скривих и не скривих њој", "Једном у граду ко зна ком", "Збогом Исидора"... На свим овим вечерима бела сала Културног центра била је препуна. Све то забележила су средства информисања и веома се похвално изразила. Његова поезија је он, експеримент, живот... Једноставно, он је заштитни песнички знак ове куће". (Уредник програма КЦК, Лидија Ужаревић)

Са Добрицом на ручку код др. Пере Солара, Н. Београд 2005.

"...У оквиру фестивала одиграна је утакмица између ФК ВИТЕЗ и пионира ФК ЦРВЕНКА. Головима Добрице Ерића, Радета Јовановића и Саше Божовића победу су однели песници..." (из књиге "Витезов фестивал писаца за децу", 2006.)

Недељко Попадић и Раде Јовановић са једном од најмлађих читатељки, у Краљеву 2004.

Пише за децу и за одрасле. Објавио је пет књига које су доживеле више издања. Пише и прозу. Омиљен је међу најмлађима и познат по причама које редовно пише за књижевни часопис за децу "Витез", у коме је један од уредника. Заступљен у антологијама. Такође је један од покретача Београдског фестивала писаца за децу "Витезово пролеће"... (Из књиге "Прстен", Црвенка, 2005.)

Раде Јовановић: Пауза између наступа. У неком од нишких хотела, 2005.

У мрежи ових стихова осећамо да смо уловљени без превише отпора. Као да се налазимо у некој врсти хипнотичког сна, будни, а сањамо... (Радомир Андрић, уредник Радио Београда, 1995.)

Уредник Благовесника, дипл. теолог Радиша Јовановић, на једној од промоција ДРЖАВЕ ДЕТЕТА

...Његове песме најчешће одишу веома јаким духовним и општеживотним поукама, корисним и за децу и за родитеље, чиме досеже највише врхове наше савремене поезије за децу. Зато нимало не изненађује што су му песме заступљене у школским читанкама и Православној читанци... (Радиша Јовановић, дипл. теолог, Крушевац 2006.)

Са "витезовима од Чарапаније" у Црвенки 2005.

"Има неких сиромашних градова у Србији и у белом свету. Имају ти градови велике мостове, фабрике, банке, стадионе, лепо обучено грађанство - али, немају свог песника. А град без свог песника сиромашан је, свакако. Али познајем, зато, једну кућу, необичну под звездама. У Крушевцу, граду Лазаревом. Крушевац има своју тврђаву, свој стадион, историју којом се може поносити - и ту кућу, на самој периферији. Једна кућа три песника има! Захваљујући тој кући Крушевац није на списку сиромашних.

Да куриозитет буде већи - у питању су отац и два сина. Да чудо буде веће - не пишу они "онако", "за своју душу", "из хобија" - то су три озбиљна песника, три витеза поезије. Најславнији је онај најмлађи. Тако и треба да буде. Сан сваког оца је да уморан преда штафету свом сину који ће, тамо далеко, у животној трци са много препона, први стићи на циљ. Е зато сад говорим о оцу. О Славољубу Љуби Јовановићу. Тихом и ненаметљивом песнику и човеку. Он је темељ и главни стуб те песничке куће. Он је синовима наоштрио пера.

Огледао се као песник, сатиричар, писац романа, аутор награђиваних приповетки... Његови стихови улепшали су много зборника, антологија, листова и часописа. Он је много талентованији и већи писац од оних из свог града који су желели песници да буду, желели и ништа више..." (Н. Попадић)

После пријема у Скупштини града Београда 2006.

"Овом књигом требао би да започне сваки радни дан васпитача и родитеља" (Директор ПУ Ната Вељковић, Слободанка Миладиновић)

Председник жирија Београдског фестивала писаца за децу "Витезово пролеће" 2005.

После пријема у СО Медијана, Ниш 2006.

Са Маринком негде у Бачкој

Десет хиљада посетилаца ДРЖАВЕ ДЕТЕТА на Слободишту код Крушевца (2007). Лева страна гледалишта.

Десна страна гледалишта

Са Срђаном Станковићем у поетској представи ДОСАДНО ЈЕ С ТОБОМ, ПЈАНИ ЈЕСЕЊИНЕ на сцени КЦК 1996.

У гардероби са Снежаном Радуловић и Маријом после поетске представе ЈЕДНОМ У ГРАДУ КО ЗНА КОМ (С. Марковић), 1994.

Славољуб Љуба Јовановић, стваралац који ствара ствараоце

У околини Пирота 2006.

"Руски цигани" на једној од књижевних вечери Радета Јовановића

Самостално књижевно вече на Златибору уз музичку подршку Владе Тодосијевића, хотел ПАЛИСАД 2007.